Kad jutrom osvanem bez izdajničkih suza,
Koje mi oči i sad vlaže često,
Tad shvatiću da živiš samo od aplauza,
Nadu ću pustiti mesto tebe na presto.
Kad osvanem opijena slatkim nemirom,
Koji moja duša nekad osetiti zna,
Tad zagospodariću čitavim svemirom,
Bez ovog upornog i nerealnog sna.
Prkos deteta, što izlazi iz tebe,
Postaće tek jedna u nizu uspomena,
Jer ljubav ne trpi nikakve zloupotrebe,
Ona je jaka, iskrena, čak i bezvremena.
Daca S.
Нема коментара:
Постави коментар