Osetila sam toplinu tvoga daha,
bio je sasvim blizu i nekako nestvaran.
Prijalo mi je to komešanje strasti,
zadiranje u dušu koja je odavno zaspala.
Odjednom sam ja opet bila ja,
ona odavno izgubljena žena.
Nekada previše jaka,
nekada poput uplašenog deteta.
Nesavršena.
Budim se iz ove ironije od života,
pokušavam da nađem poslednje zrnce snage,
koje se sakrilo u nekom deliću mene.
Gledam u nebo, otvorilo se.
Puštam da mi sitne kišne kapi operu iluziju.
Idemo dalje.
Нема коментара:
Постави коментар